On top!

There are stories which have the same message told by a writer or a teller, but the others are just wrong if you retell them. There are loves you can talk about as the most beautiful fairytales, but there are the others you can feel only from the person that love.

Their wedding day was one to remember! 15th November 2015 two of them promise eternal love to be their lead in life through all good and bad things. Love which ran through the air of Kosjeric in Serbia was the brightest thing that day.

And thinking about writing the story of Jovana and Nikola, while reading his letter, led me to a conclusion that the only right way to feel all the love they share in their life is to leave it as he wrote it. This is the story of two people who spent 12 years together and they love each other with the same force as they did it on the day one. This is the story in their language, this is the proof of love that lasts forever.

“Nije lako ispričati priču koja traje, a koja je na početku, iako je već prošlo malo više od 12 godina.

A počelo je sve, kako bi Jovana rekla, u vreme kada je jedan kompjuter imao 128 MB rama ili malo više. Te 2003. godine je Jovana imala najduži letnji raspust, a ja najlepši. Jovana kaže da je te godine imala najlepši poljubac, a ja poljubac zbog koga sam na sve drugo zaboravio. Svaki drugi put te godine kada smo se poljubili, nekako bi se stidno, svako zbog svojih razloga, pronašli u gradu.

U oktobru te godine Jovana je otišla u Beograd na fakultet. A ja u novembru, posle petog časa četvrte godine, došao vozom prvi put kod nje, moje devojke.

Nisam došao nepripremljen. Dobio sam, možda bi preterao ako bih rekao milion, ali blizu milion saveta od moje sestre na temu kako biti šmeker.

A mislim da je sve palo u vodu kada sam od prve višespratnice mislio da je soliter i začudjeno gledao u vis, a Jovana sa jos većim čuđenjem u mene iz tramvaja dok je dolazila na mesto sastanka.

Nisam baš siguran da me je ona tada zvala “njenin momkom” dok bi pričala sa drugaricama o meni, ali je ona meni bila devojka, zbog čega sam bio ponosan, uplašen i još podosta emocija za koje ne znaš dok ne poželiš da te neko, eto tako, smatra njenim kao što ti smatraš nju tvojom. A bio sam njen. Jesam već neko vreme jer i ona se zaljubila.

Mi smo bili deca i mi postajemo ljudi. Odrasli zajedno, sazreli zajedno i zreli da uz nas odrasta neko naš.

Godinama smo postali MI i već smo dugo nas dvoje MI. Imamo naše stvari, imamo naše igre, imamo našu kulu na našem brdu u našem carstvu. Eto i baš skoro smo tu u našem carstvu otvorili i naš “kafić”. Kafić bez stolova, sa dve stolice na terasi našeg stana. Mesto za razgovor i kafu.

Jeste to kafa jutarnja i jeste to kafa koju Jovana kuva za nas dvoje. Ona prva ustaje. Ona je uvek na vreme i ona brine za mene, za nju, za nas, a ja brinem o tome kako da je više volim iz dana u dan.

Pa sam tako zavoleo i kada me pobedi u badmintonu, na njenom terenu, u njenom dvorištu, sa reketima koje čuva pored tatinih pehara osvojenim u streljaštvu. Možda je i od njega naučila da puca, pa eto i u tom Counter Strike-u sam uvek gubio srećan.

I baš na toj kafi jutarnjoj, na našoj terasi, Jovana je pristala da od sada gubi od mene u stonom tenisu, ali kao moja žena.

Kafa, priča, plan za danas, plan za novi dan, šta danas da uradimo. Tako je tekao razgovor. Plan za sutra, šta ćemo raditi kada budemo imali sledeći odmor.

“Pa eto, da li bi se Jovana sad ti udala za mene, ako ima slobodan termin u hotelu?”
Nije da mi je prvi put bilo da je pitam eto baš tako neko pitanje za svadbu. Rekla je: “Pa da, udala bih se!”
I jeste samo zvučalo kao neki plan, nešto što bi nekad moglo da se desi. Nastavila je da pije svoju kafu, a ja sam pozvao hotel da pitam da li imaju slobodan termin.

“Samo momenat”, rekla je radnica u hotelu.

“Pozovite me za minut”, trebalo joj je vreme da proveri raspored.

A ovakvom rasporedu za taj dan Jovana se nije nadala. Bilo je leto, a Jovanine ruke su drhtale kao u zimskoj noći, lice preslatko zbunjeno.

Bilo joj je jasno o čemu se radi, a meni je bilo jasno koliko je volim i koliko sam srećan čovek. Srećan što imam privilegiju da tako volim, i da baš nju predivnu toliko volim.

Mi smo se venčali 15. novembra. Za nas presrećna svadba. Hvala Bogu što se tako volimo.”

Jovana_&_Nikola_03 Jovana_&_Nikola_02Jovana_&_Nikola_04 Jovana_&_Nikola_05 Jovana_&_Nikola_06 Jovana_&_Nikola_07 Jovana_&_Nikola_08 Jovana_&_Nikola_09 Jovana_&_Nikola_10 Jovana_&_Nikola_11 Jovana_&_Nikola_12 Jovana_&_Nikola_13 Jovana_&_Nikola_14 Jovana_&_Nikola_15 Jovana_&_Nikola_16Jovana_&_Nikola_0146 Jovana_&_Nikola_0142Jovana_&_Nikola_18 Jovana_&_Nikola_19 Jovana_&_Nikola_20 Jovana_&_Nikola_21 Jovana_&_Nikola_22 Jovana_&_Nikola_24Jovana_&_Nikola_23 Jovana_&_Nikola_25 Jovana_&_Nikola_27 Jovana_&_Nikola_28Jovana_&_Nikola_0214 Jovana_&_Nikola_29 Jovana_&_Nikola_30 Jovana_&_Nikola_31 Jovana_&_Nikola_32 Jovana_&_Nikola_33 Jovana_&_Nikola_34 Jovana_&_Nikola_35 Jovana_&_Nikola_36 Jovana_&_Nikola_37 Jovana_&_Nikola_38 Jovana_&_Nikola_39 Jovana_&_Nikola_40 Jovana_&_Nikola_41 Jovana_&_Nikola_42 Jovana_&_Nikola_43 Jovana_&_Nikola_44 Jovana_&_Nikola_45 Jovana_&_Nikola_46 Jovana_&_Nikola_47 Jovana_&_Nikola_48 Jovana_&_Nikola_49 Jovana_&_Nikola_50 Jovana_&_Nikola_51 Jovana_&_Nikola_52 Jovana_&_Nikola_53 Jovana_&_Nikola_54 Jovana_&_Nikola_55 Jovana_&_Nikola_56Jovana_&_Nikola_0654 Jovana_&_Nikola_0660 Jovana_&_Nikola_57 Jovana_&_Nikola_58 Jovana_&_Nikola_59Jovana_&_Nikola_61 Jovana_&_Nikola_62 Jovana_&_Nikola_63 Jovana_&_Nikola_64 Jovana_&_Nikola_65 Jovana_&_Nikola_66 Jovana_&_Nikola_67 Jovana_&_Nikola_68 Jovana_&_Nikola_0996Jovana_&_Nikola_71 Jovana_&_Nikola_72 Jovana_&_Nikola_73 Jovana_&_Nikola_75 Jovana_&_Nikola_76 Jovana_&_Nikola_77Jovana_&_Nikola_1291 Jovana_&_Nikola_78 Jovana_&_Nikola_79 Jovana_&_Nikola_80 Jovana_&_Nikola_81 Jovana_&_Nikola_82 Jovana_&_Nikola_83 Jovana_&_Nikola_84 Jovana_&_Nikola_85 Jovana_&_Nikola_86 Jovana_&_Nikola_87 Jovana_&_Nikola_88Jovana_&_Nikola_90 Jovana_&_Nikola_91 Jovana_&_Nikola_92 Jovana_&_Nikola_93 Jovana_&_Nikola_94 Jovana_&_Nikola_95 Jovana_&_Nikola_96 Jovana_&_Nikola_1465Jovana_&_Nikola_98 Jovana_&_Nikola_99 Jovana_&_Nikola_100 Jovana_&_Nikola_101 Jovana_&_Nikola_102 Jovana_&_Nikola_103 Jovana_&_Nikola_104 Jovana_&_Nikola_105 Jovana_&_Nikola_106 Jovana_&_Nikola_107 Jovana_&_Nikola_108 Jovana_&_Nikola_109 Jovana_&_Nikola_110 Jovana_&_Nikola_111 Jovana_&_Nikola_112 Jovana_&_Nikola_113 Jovana_&_Nikola_114 Jovana_&_Nikola_115 Jovana_&_Nikola_116 Jovana_&_Nikola_117 Jovana_&_Nikola_118 Jovana_&_Nikola_119 Jovana_&_Nikola_120 Jovana_&_Nikola_121 Jovana_&_Nikola_122

Leave a Facebook comment

5 responses to “Jovana & Nikola”

  1. Dragana says:

    Toliko emocija na fotografijama odavno nisam vidjela. Bas se vidi da se vole i da su jedno drugom sve. Pustila sam suzu dok sam citala tekst. Sve pohvale za mladence i fotografa!!

  2. Karlo says:

    Awesome Dejo 🙂 such an inspiring story!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Related stories

Lidija & Saša

Wednesday, August 23, 2017

Kristina & Denis

Saturday, April 15, 2017

Mara & Milovan

Sunday, January 15, 2017

LET’S BE SOCIAL

@dedj.co